Kakovo

 

 

Metoh Milo Arsenica – Kakovo danas je prva stanica svih hodočasnika koji kreću da posete manastir Hilandar. Crkvica posvećena živonosnom istočniku, prazniku koji se slavi na petak po Vaskrsenju, okružena rastinjem, konaci, veliki ribnjak, bašte, povrtnjak, mala strugara, prodavnica knjiga… Sve ukazuje na jedno dobro vođeno domaćinstvo i vredne pregaoce, koji i u najtežim trenucima, kao što su i ovi posle velikog požara, ostaju čvrsti i dosledni u svojim uverenjima i opredeljenju da život posvete duhovnim vrednostima.

Manastir Hilandar je, kako legenda kaže, dobio metoh na poklon od jednog turskog bega koji je kao dar od Boga dobio naslednike, koristeći čudotvornu lozu Svetog Simeona Mirotočivog čiji koreni niču iz temelja crkve na mestu gde su bile smeštene mošti ovoga sveca i pomaže onima koji nemaju poroda.

Priča o metohu Milo Arsenica ustvari je priča o čudotvornoj lozi Svetog Simeona Mirotočivog.

Otac najvećeg Srpskog Svetitelja Svetog Save – Simeon upokojio se u manastiru Hilandar 13. februara 1200. godine. Mošti Svetog Simeona položena su u kivot u temelju saborne Hilandarske Crkve Vavedenja Presvete Bogorodice. Sedam godina posle smrti velikog sveca Sveti Sava je radi mirenja zavađene mu braće pripremio prenos moštiju za Srbiju u Manastir Studenicu. Hilandarski monasi su neutešno plakali nad ovom odlukom Svetog Save, sve dok se igumanu Metodiju u snu nije javio Sveti Simeon i rekao mu da je potrebno da se njegove mošti prenesu u rodnu grudu, ali da će za utehu Hilandarskom bratstvu iz praznog groba njegovog izaći loza i dok ona bude rađala, dotle će i blagoslov njegov na Hilandaru da počiva.

Legenda o blagodetima čudotvorne loze najupečatljivije je predstavljena u  romanu “Predeo slikan čajem” Milorada Pavića.

Još u vreme kada su u Grčkoj po školama učeni načini laganja, Svetom Gorom upravljao je neki Karamustafa-beg, pustahija i silnik, koji je govorio da je u sedmici jedan dan Božiji, a da su ostalih šest njegovih. Imao je konja kojeg se šaputalo da se nedeljom moli pred crkvom, a u peći uvek zapaljenu vatru koju je zvao Sofija i njom je pretio i njome palio kada je hteo i što je hteo u pamet dovesti. Povremeno, on bi slao poruku na Svetu Goru da će sažeti Hilandar, jedan od najvećih manastira na Atosu.

Jednoga dana došli su kaluđeri sa Svete Gore iz Hilandara da plate danak i on ih je upitao da li je istina da u njihovom manastiru raste loza, još iz vremena Srpskih Careva i da li njeno zrno, veliko kao volujske oči, pomaže nerotkinjama. Kada je dobio potvrdan odgovor, beg je poslao sa njima svoju kuju da je nahrane grožđem, jer se njemu ni psi nisu držali…

Monasi su otišli vodeći kuju vezanu na brodu pošto ništa što nema bradu ne sme na Svetu Goru. Vratili su je posle 90 dana i ona je oštenila sedmoro štenadi. To je bio znak da se beg uplaši, obuče pokoru i ode do granice Svete Gore noseći sablju zabodenu u panj, a zube namazane crnilom. Za njim je jahala, pod malim šatorom, kaduna sa praznom kolevkom.

Svakog jutra monasi su kaduni donosili grožđa sa loze što raste iz Nemanjina groba kraj zida Hilandarskog Hrama Vavedenja gde krupna zrna boje kamene ploče u plavo.

– Ako dobijem sina – obećao je tada beg monasima – doneće vam s mora vatre u ustima da uždi sveću i daću vam ga da ceo vek služi manastiru.

Kada se nada obistinila i kaduna se razvezala beg je dobio ne jedno, nego dvoje dece odjednom. Sada je u skoku trebalo ostati visok, ne jednog nego dva sina dugovao je sada monasima. U međuvremenu tekle su vode i nosile orahe i jabuke na more, beg se nadobijao dece i ponovo u starog krvnika što sabljom broji korake.

Njegovi prvenci su rasli i šaputalo se da će daleko doterati.

U prvoj bitci u koju ih je Karamustafa poveo, napravili su takav pokolj da su pod njima tri puta morali konje menjati. Posle bitke međutim zatvarali bi se u šator oko kojeg im je klicala ordija i jedan drugom pregledali telo tražeći ozlede koje nisu mogli osetiti jer im je bila uskraćena blagodat bola. U gluvom prostoru između juriša i traganja za ranama oni su se ostrvili i postali strašniji od oca. I niko nije ni sanjao da će se Karamustafa posle sedamnaest godina, kada mu sinovi postanu punoletni pojaviti pred vratima manastira vodeći svoja dva prvenca i da će ih dati monasima kako je obećao. Ko je mogao na to bega naterati, pitali su se po vojničkim logorima. Ko je smeo pustiti sinove u manastir pitali su se monasi.

Međutim stari beg nije pogazio svoju reč, pojavio se na mastirskim vratima vodeći svoje prvorođene sinove. Tada se begu obrati iguman: “Sinove ti nismo ni darivali, pa ih mi ne možemo ni uzeti. Neka ih uzima Svevišnji.”

Karamustafini sinovi nisu otišli u monahe, a manastir je na dar od bega dobio oko dve hiljade i pet stotina hektara šume i sedamdeset hektara obradive površine.

 

 

Stavros leto 2019

Kompletnu ponudu apartmanskog smeštaja za leto 2019. u Grčkoj pogledajte na web adresi: http://monix.rs/grcka-apartmani/

slika preuzeta sa sajta nikiana.gr

Leave a Reply

Your email address will not be published.